Skakavci su obično insekti koji žive na zemlji sa snažnim zadnjim nogama koje im omogućavaju da pobegnu od pretnji snažnim skokom.

Kao hemimetabolni insekti, oni ne prolaze kroz potpunu metamorfozu; izlegu se iz jajeta u nimfu ili „levak“, koja prolazi kroz pet mitarenja, postajući sličniji odrasloj jedinki u svakoj razvojnoj fazi.

Oni čuju kroz bubni organ koji se nalazi u prvom segmentu stomaka pričvršćenom za grudni koš; čulo vida im je u složenim očima, a promena intenziteta svetlosti se opaža u prostim očima.

Zrikavci su insekti iz nadporodice Grylloidea u redu Orthoptera (pravokrilaca) kojima su livade glavno stanište.

Kao i skakavci imaju dve duge noge za skakanje, te se često sa njima i poistovećuju.

Telo imaju donekle spljošteno, a imaju i duga antene. Oni pripadaju potfamiliji Ensifera.

Ime su dobili po karakterističnom glasanju, zrikanju, kojim se mužjaci udvaraju ženkama, a zvuk proizvode stridulacijom.

Pare se u kasno leto a jaja ležu u jesen.

Poljski popac je pravokrilac iz porodice zrikavaca ili popaca.

Srodan je skakavcima.

Valjkastog je tela, velike glave, sa usnim organima prilagođenim za grickanje.

Crne je boje sa svjetlijim leđima.

Dužina mužijaka kreće se od 19 do 23mm, a ženke od 17 do 22mm.

Mužjaci se oglasavaju trenjem naglašenih rebara na prednjim krilima.

Aktivni su danju i početkom noći.

Ovaj podred insekata u okviru reda Dictyoptera dobio je ime po grčkoj reči mantis = proricati, gatati.

Narodno ime dobili su po tome što vreme provode uglavnoll u pozi bogomoljaca, tj, drže uzdignutu glavu i jako izduženi prednji deo grudi, dok prednje noge saviju kao pri molitvi.

Bogomoljke se veoma razlikuju od ostalih grupa insekata svojill neobičnim oblikom, položajem koji zauzimaju prilikom mirovanja i grabljivim načinom života, te spadaju među najpoznatije insekte.

To su krupni insekti, uzanog i izduženog tela, promenljive boje. Vrste koje žive kod nas uglavnom su zelene ili žuto-zelene boje.

Glava im je mala, trouglasta i veoma pokretna sa dva velika složena oka, tako da mogu da „gledaju i pozadi".

Antene su duge, tanke, višečlane i čekinjaste.

Usni aparat bogomoljki je za grickanje, sa snažnim mandibulama.

Prednje grudi su veoma izdužene sa snažnim, nazubljenim prednjim nogama koje su osposobljene za hvatanje plena. Srednje i zadnje noge služe za hodanje.

Krila su kod većine vrsta dobro razvijena a kod nekih vrsta mogu biti potpuno ili delimično redukovana.

Preko 350.000 do sada opisanih vrsta svedoči da je ovo najbrojniji red insekata i živih bića uopšte.

Ime ovog roda potiče od grčkih reči coleos = oklop i pteron = krilo.

Ovu po izgledu karakterističnu grupu insekata izdvojio je još u antičko doba Aristotel.

Interesovanje čoveka za tvrdokrilce počinje davno u njegovoj istoriji.

Još pre 3.000 godina, u starom Egiptu, sveta skarabeida je bila predmet obožavanja.

Postoji osnovano verovanje da su još u starijem kamenom dobu neke vrste tvrdokrilaca služile za ishranu ljudi.

Svetlost svitaca, sjajne metalne boje krasaca, otrovnost nekih zlatica privlačili su pažnju ljudi od najranijih vremena.

Tvrdokrilci su najuspešnija grupa insekata i životinja uopšte.

Rasprostranjeni su u svim krajevima sveta.

Biološki su veoma raznovrsni i nastanjuju vrlo različite ekološke niše u svim životnim zajednicama.

Brojnost vrsta je nastala stalnim prilagođavanjem različitim uslovima sredine.

Strižibube su kosmopolitska grupa insekata tvrdokrilaca, čije vrste karakteriše izduženo telo i izuzetno duge antene, ponekad duže od samog tela insekta.

Kada ih nešto uznemiri ili uzbudi, većina strižibuba ispušta zvuk uz pomoć posebnog organa.

Trenje dve površine stvara karakterističan zvuk po kome su ovi insekti dobili ime.

Na svetu je opisano oko 25.000 vrsta strižibuba, i ova familija spada među najbrojnije i najbolje proučene familije insekata u svetu.

U našim krajevima, odrasli primerci su veličine između 3 i 60 mm, pri čemu većina spada u opseg od 1 do 3 cm.

Pojedine vrste se smatraju štetočinama usled specifičnog načina života larvi - ishrane drvetom, i bušenja kanala u njemu.

Larve se pretežno razvijaju u uginulom, obolelom drveću, u stablima, granama i pod korom, dok se razviće tek poneke vrste odvija u zdravom drveću.

Manji broj vrsta se razvija u korenu zeljastih biljaka (rodovi Phytoecia, Agapanthia itd.), na travama (Calamobius) ili u zemlji, na korenju trava i zeljastih biljaka.

Pauci su zglavkari koji imaju četiri para nogu i helicere sa očnjacima kojima ubrizgavaju otrov.

Telo im je izgrađeno od dva dela, prozome i opistozome, koji su spojeni uzanim delom nazvanim drška (pedicel).

Ekstremiteti su prisutni samo na prozomi.

Uglavnom su kopnene životinje (samo u pojedinačnim slučajevima mogu sekundarno preći na život u vodi) veličine od 0,4 mm pa i do 10 cm.

Najmanji pauk na svetu je patu digua (0,37 mm).

Pauci su rasprostranjeni svuda gde ima insekata, a posebno u tropskim predelima.

Većina paukova su karnivorni oblici i hrane se uglavnom različitim insektima koje hvataju u mreže ispletene od paučine.

Njihovi abdomeni imaju dodatke koji su modifikovani u bradavice koje istiskuju paučinu iz žlezda, koje mogu biti zastupljene sa do šest tipova.

Paukove mreže znatno variraju po veličini, obliku i količini korištenih lepljivih niti.

Pretpostavlja se da su mreže sa spiralnim obrascem jedna od najranijih formi, i pauci koji proizvode upletene paučine su zastupljeniji i raznovrsniji od pauka sa spiralnom paučinom.

Arahnide koje nalikuju na pauke sa žlezdama koje proizvode svilu su se pojavile tokom Devona perioda pre oko 386 miliona godina, mada te životinje nisu imale mlaznice za formiranje prediva.

Pravi pauci su nađeni u karbonskim stenama iz perioda pre 318 do 299 miliona godina.

Oni su veoma slični najprimitivnijem preživelom podredu, Mesothelae.

Glavne grupe modernih pauka, Mygalomorphae i Araneomorphae, su se pojavile tokom perioda Trijas, pre oko 200 miliona godina.

Bubamare su porodica insekata, koja pripada redu tvrdokrilaca (Coleoptera) i obuhvata brojne i raznolike vrste (ima ih preko 5.000 opisanih).

U Srbiji je do sada zabeleženo 69 vrsta.

Nisu opasne za ljude i nisu velike — većina je u odraslom dobu duga između 1 i 10 mm.

Smatraju se korisnim, jer se najčećše hrane biljnim vašima i štitastim vašima.

Morfologija je uobičajena za tvrdokrilce i odrasle jedinke su sposobne su za letenje, mada poput ostalih tvrdokrilaca nisu naročito spretni letači.

Red Stenica ( Heteroptera ) obuhvata oko 40.000 vrsta koje naseljavaju sve zoogeografske oblasti.

Ova grupa insekata dobila je ime po različitoj građi prednjih krila, grčki hetero = različit, pteron = krilo.

U Srbiji je do sada poznato 836 vrsta.

Stenice su insekti raznih oblika i veličina od 1 mm do 15 cm.

Njihov oblik i boja tela dosta zavise od mesta gde žive.

Telo je najčešće široko i spljošteno, a može biti i izduženo, ovalno ili skoro okruglo.

Mogu biti neupadljivih tamnih boja ili jarkih boja metalnog sjaja.

Telesni omotač im je čvrst, kožast, sa raznim strukturama ili gladak, najčešće go, a ponekad sa dlakama ili čekinjama.

Glava je najčešće trouglasta, slabo pokretna i kod većine vrsta je srasla za grudi.

Imaju razvijene složene oči, obično poluloptasto izbočene i dva prosta oka koja često nedostaju.

Pipci imaju 4-5 članaka, mogu biti dugi i jasno vidljivi ili kratki i skriveni.

Usni aparat je za bodenje i sisanje i u mirovanju je povijen ispod glave i grudi.

Krila mogu biti dobro razvijena, deli-mično ili potpuno redukovana.

Prednja i zadnja krila su različita u građi.

Prednja krila su kožasta u prve dve trećine a pri vrhu membranozna (hemielitre), dok su zadnja krila opnasta.

U mirovanju krila su ravno položena preko tela, a membrane se mogu preklapati

Mnoge stenice imaju karakteristične smrdljive žlezde koje se otvaraju između stražnjih nogu.

Neke stenice imaju i organe za stridulaciju.

Ovo je veliki red insekata i po brojnosti je odmah iza tvrdokrilaca.

Do sada je u svetu opisano oko 300.000 vrsta.

Insekti ove grupe dobili su naziv od grčkih reči hymen = opna i pteron = krilo.

Naseljavaju sve predele na Zemlji osim polarnih.

Fosili insekata ovog reda otkriveni su geološkom periodu trijasu i to predstavnici današnjeg podreda Symphita.

Opnokrilci se odlikuju velikom raznovrsnošću formi i veličina. Oni su biološki usavršena grupa i odlikuju se visokim stepenom specijalizacije.

Određene vrste žive u većim ili manjim zajednicama (pčele, ose, mravi), što je dovelo do velike strukturne razlike među njima.

Neke vrste su fitofagne i njihove larve se hrane biljkama ili izazivaju obrazovanje gala na njima.

Veliki broj vrsta sakuplja nektar i polenov prah iz cvetova.

Najveći broj vrsta opnokrilaca su paraziti ili predatori insekata i drugih člankonožaca.

Opnokrilci za čoveka imaju veliki značaj kao oprašivači gajenih biljaka.

Insekti ovog reda dobili su naziv po grčkoj reči odous, što znači zubni, zubatost, zato što imaju snažne mandibule (zube).

U svetu je do sada opisano preko 5.000 vrsta, dok je u fauni Srbije do danas poznato 67 vrsta.

To je stari red insekata čiji fosili postoje još iz doba karbona.

Karbonske vrste roda Meganeura imale su i po 60 cm u rasponu krila.

Ovo su insekti srednjih veličina, a postoje i veoma krupne vrste.

Raspon krila kod nekih vrsta je i preko 10 cm.

Telo im je izduženo, naročito je dugačak trbuh.

Telo im je u najrazličitijim nijansama boja, često veoma upadljivim sa karakterističnim šarama, naročito na trbuhu.

Često su mužjaci i ženke jedne vrste u različitim nijansama ili čak i u različitim bojama, a ponekad se razlikuju i po šarama na krilima.

Leptiri drugi su po veličini red insekata, kome pripadaju dnevni leptiri, moljci i noćni leptiri.

Odrasle jedinke imaju dva para membranastih krila i usni aparat prilagođen za srkanje.

Red ima oko 180.000 vrsta podeljenih u 127 porodica i 46 nadporodica.

Naučni naziv potiče od grčkih reči lepido (ljuspa, krljušt) i pteron (krilo).

Dnevni leptiri (Rhopalocera) su veliki kladus iz reda leptira (Lepidoptera).

Odrasli dnevni leptiri imaju velika, često jarko obojena krila, koja vidljivo, podrhtavaju u letu.

Ova grupa se sastoji od velike natporodice Papilionoidea (jedrilci) i dve manje nadporodice, skelari (Hesperioidea) i moljci-leptiri (Hedyloidea).

Fosili leptira koji su pronađeni stari su oko 56 miliona godina.

Leptiri prolaze kroz potpunu metamorfozu, koja obuhvata četiri faze životnog ciklusa.

Krilati odrasli polažu jaja na biljku hraniteljku kojom će njihove larve, poznate kao gusenice da se hrane.

Gusenice rastu, ponekad vrlo brzo, a kada se potpuno razviju, učaure se u lutku.

Kada se metamorfoza završi, koža lutke se cepa, odrasli insekt penje se, i nakon što su se krila proširila i osušila, on odleti.